Sama reč psihoterapija često izaziva kod ljudi zbunjenost, nesigurnost, neku vrstu nedoumice. Često sami sebe pitaju: "Da li je meni potrebna psihoterapija?" Ako spadate u ovu grupu ljudi, neka vam ovo pitanje bude ujedno i odgovor, odnosno putokaz da zakažete prvi psihoterapijski razgovor, koji se zove seansa. Dakle, ukoliko sami razmišljate da biste vrlo rado porazgovarali sa stručnim licem o svojim problemima ili vam to bliski ljudi savetuju, to je pravi signal za Vas da treba da se obratite psihoterapeutu.
Mnoštvo je predrasuda, najpoznatija od njih je da je psihoterapija neophodna samo ljudima koji su mentalno oboleli. Istina je sasvim drugačija. Nekim pacijentima koji pate od ozbiljnih mentalnih i duševnih bolesti, psihoterapija svakako može olakšati tegobe, ali je u njihovom slučaju to samo dodatni modalitet u bazično medicinskom pristupu i lečenju. Pravi kandidati za psihoterapiju su ljudi sa problemima, koji žele da ih reše i osećaju da bi im na tom putu dobrodošla i stručna podrška. Oni koji se odluče i uđu u proces psihoterapije, zovu se klijenti, a ne pacijenti, jer nisu mentalno, niti fizički zaista bolesni.
Psihoterapija je put kroz koji spoznajete svoja osećanja, načine funkcionisanja, istražujete i upoznajete sebe. Na ovom putu osvešćujete lični udeo u svemu što Vam se dešava i što svakodnevno činite. To vam pomaže da uvidite i da ste Vi jedini - glavni i odgovorni urednik emisije: "Moj život". Odgovornost može čoveka da uplaši, a ujedno ga i oslobađa. "Ako ste Vi odgovorni za svoje probleme, pa to onda znači da Vi možete i da ih rešite!"
Imam još jedan važan podsetnik za Vas. Zapamtite, psihoterapija je kao i život, nije uvek samo ugodna i podržavajuća, ponekad može biti teška, bolna, zahtevna, a sve sa ciljem da kroz nju pronađete pravu sreću, zadovoljstvo i smisao svog života. Zbog toga je psihoterapija najbolji lek za vašu dušu i najvredniji poklon koji sebi možete dati.
Pedesitih godina XX veka, svet psihoterapije je postao bogatiji za još jedan psihoterapijski pravac kognitivno usmerene psihoterapije, čiji je začetnik američki psiholog Albert Ellis. Ellis se dugo bavio psihoanalizom i bio prilično nezadovoljan brzinom rezulatata i napretkom svojih klijenata. On je slučajno otkrio kroz svoj rad da neki ljudi vrlo brzo rešavaju probleme, kada uz pomoć terapeuta otkriju i promene pogrešna uverenja koja imaju o sebi, drugima i svetu u celini, a koja im stvaraju teška osećanja i uvede ih u psihičku blokadu i nemogućnost pravilnog reagovanja. Tako je nastala racionalno emotivno bihejvioralna terapija - REBT. Suština REBT-a je dobro definisana poznatim citatom grčkog filozofa Epikteta: „Ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već svojim viđenjem tih događaja”. Većina klijenata smatra da su njihovi problemi na nivou emocija ili u spošnjem svetu, a ova terapija ih upravo uči da se spuste na nivo kognicije, razmišljanja i verovanja, gde u stvari nastaje lična interpretacija svega što čovek proživljava.
„Razbesneo sam se kad mi je to rekla...“, „Povredila me prijateljica, kada me je iza leđa ogovarala..“, „Dete me je toliko izludelo, da sam morala da mu lupim šamar...“ Plašim se da tražim veću platu, iako radim prekovremeno...“
Ovo su samo primeri.. opšteprihvaćenog mišljenja da su spoljašnje okolnosti, događaji i drugi ljudi odgovorni za naše reakcije. Ljudi se ponašaju kao reaktivna bića, prosto reaguju na ono što drugi čine ustaljenim modelima ponašanja, ne shvatajući da reakcija ne treba da bude uvek naučena i automatska, već da imamo moć da njome upravljamo. Problemi i teškoće će uvek postojati, kao deo života, mi nemamo izbor da li ćemo ih imati, ali imamo izbor kako ćemo na njih reagovati. Takođe ne možemo uvek birati okolnosti i menjati ponašanje drugih ljudi, ali svakako možemo promeniti svoje reakcije na te okolnosti i ljude, jer jedino mi sami smo odgovorni za sopstvene misli, osećanja i ponašanje.
Cilj REBT terapije je da nauči klijenta tehnikama samoposmatranja i svesne promene, kako bi uspostavio bolju kontrolu nad onim što od njega zavisi i podigao kvalitet svog unutrašnjeg, ali i spoljašnjeg života na značajno viši i konforniji nivo.
Ili kako glasi poznati citat „Bože daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga.“ Rajnar Nibur. REBT nas uči upravo toj mudrosti.
Deca i adolscenti mogu imati različite tegobe koji se često ispoljavaju kroz pojavu strahova, noćnih mora, preteranu stidljivost, agresivnost, probleme u školi i učenju i sl. Uzroci tih problema nalaze se u unutrašnjem svetu deteta, u doživljaju sebe i okoline, u njegovim osećanjima i razmišljanjima.
Ove probleme terapeut istražuje, upotrebom različitih tehnika, kao što su: crtež, fantazije, odigravanje uloga, igra i razgovor, što sve pomaže detetu da se lakše izrazi i bolje razume i integriše svoja osećanja i pronađe bolji, kreativniji način da izrazi sve ono što je do tad govorilo samo kroz svoje simptome.
Dužina trajanja terapije je individualna, zavisi od težine i ozbiljnosti simptoma.
Dečija psihoterapija često podrazumeva uključivanje roditelja u sam proces.
Najčešći problem kod dece:
Fokus psihonalitičke terapije je na analizi nesvesnih sadržaja ličnosti koje treba osvestiti.
Psihonalitičko shvatanje nesvesnog ima dve faze. Prvu fazu karakteriše shvatanje da sadržaj nesvesnog čine potisnuta sećanja, želje, fantazije, najčešće seksualne ili agresivne prirode. To su sadržaji koje dete najčešće u ranom detinjstvu doživljava kao opasne, preteće ili na bilo koji način neprihvatljive i „gura ih od sebe“ odnosno potiskuje u svoju podsvest. Putem različitih mehanizama odbrane (od kojih je potiskivanje osnovni mehanizam), ego, kao svesni deo ličnosti se bori od prodora nesvesnih sadržaja u svest. Tako se nesvesno posmatra kao dinamika suprotstavljenih sila, onih koje teže osvešćivanju i onih koje pružaju otpor. U drugoj fazi pojam nesvesnog se proširuje na velik deo psihičkog života. Ovi nesvesni psihički procesi značajnim delom utiču na svest i ponašanje osobe. Psihički poremećaj se doživljava ko nemogućnost osobe da „zagospodari“ svojim intrapsihičkim konfliktima, koji imaju poreklo u ranom detinjstvu osobe.
Frojd je kroz svoju terpijsku praksu prepoznao manifestovanje nesvesnog kroz omaške, snove, transfer i kontratransfer u terapijskom odnosu. Iz njegovih saznanja proističu metode psihoanlize koje se i danas koriste u analizi nesvesnih sadržaja. Pre svega je to metoda slobodnih asocijacija, a zatim i analiza pomenutih fenomena omaški, snova, transfera i dr.
Cilj psihonalitičke terapije, pored osvešćivanja potisnutih sadržaja i razumevanja njihovog uzroka, se sastoji u tome da ego preuzme izgubljenu kontrolu nad svojim nagonima i osećanjima i nastavi da preuzima svesne izbore, umesto što pribegava nesvesnim mehanizmima odbrane.
